Postoji u Boki Kotorskoj divan običaj da se rađanje novog Sunca slavi feštama širom Zaliva. Tih dana defiluje se kroz grad, često pod maskama (ne hirurškim). Nastupa gradska muzika, a kao finale manifestacije sudi se lutki natprirodne veličine koju od mesta do mesta zovu Karneval ili “Krnjo“.

Karneval je groteskna personifikacija onoga što je po lošem obeležilo proteklu godinu. Lutka svake godine dobija različito ime, u zavisnosti od situacije. Kada je bokeljske palme opustošio insekt surlaš, u Risnu je paljen Surlaš Palmotić. Jasno je zašto su još, širom Boke, paljeni i Mito Kovertić, Obećanko Lažović…

Kao neko ko se dvaput rodio, jednom na moru, a potom i na kontinentu, žao mi je što ovakvog običaja nema u Nišu, gde arčim ove godine. Bilo bi tu svačega za zapaliti.

Ako bih kumovao predstojećem “Krnju“ sigurno bih ga nazvao “Krunislav Virozić“ a izgledao bi kao ražnjić na kom su naizmenično nataknuti 2-0-2-0, s tim što bi nula bile grozne korona bodlje.

Jedan moj zalivski komšija, hteo je, svojevremeno, da na šetalištu u Herceg Novom prebije Ivana Bekjareva, zbog uloge krvoloka Svetozara Vujkovića, upravnika logora „Banjica“ u istoimenoj seriji. O glumačkoj veličini Bekjareva sude njegova dela, a o maestralnim bravurama, to da je neko zbog uloge hteo da se sa njim fizički obračuna. Ove godine je poslednji udarac Bekjarevu zadao pomenuti ovogodišnji “krnjo“ koji bi svakako trebalo da gori na lomači.

Jutra mi, čitave godine počinju tako što najpre proverim telefon, da otklonim sumnju da su propušteni pozivi i poruke u vezi sa onim najgorim.

Na rođendan mi je umro drug.

Pa tetka.

Prvi deo godine više me je bilo po grobljima nego po kafanama.

Potom prelistam medije, strahujući od crno-belih fotografija. Danas sam video da je u Nišu otišao čovek koji je odsvirao najpopularniju izviđačku pesmu, kod kog sam imao prvo televizijsko gostovanje i koji je po gitari dobio ime – Tambura.

Nedavno poklekao i jedan od programskih direktora praznika Mimoze, gde takođe spaljuju Karnevala. Zoran Živković.

Krenem li kroz telefonski imenik, sve je više onih koji mi se na broj neće javiti. Nažalost, ne zbog toga što me izbegavaju.

Ostaju još neko vreme neodjavljeni sa facebook profila gde se gomilaju tagovi. Mnogi od njih jedva da su pamtili šifre, a kamo li istraživali dugme „What will happen to may Facebook account if I pass away“

Poneko zaradi i mural.

Ono – “samo nek je zdravlja“ u ovoj godini je dobilo kristalno jasnu poentu.

Dobro smo jer nismo ništa gore nego drugi, a ne zato što stvarno jesmo.

Još uvek ova godina mnogima nije ni počela, a već joj se evo bliži kalendarski kraj.

Ionako, u životu stalno čekam nešto što ne dolazi. Ako po nečemu upamtim ovu godinu biće čekanje. Ono Borhesovo.

I po, nesumnjivo sebičnoj želji da među crno-belim fotkama ne vidim nikog svog.

Molim Vas da mi umesto “Srećna Nova godina”, predstojeći praznik čestitate sa “In memoriam – 2020”

Da mi se bar vratit u mirne vale Jadrana mog, pa povadit sidra, pa razapet jidra…