Category: Osmatranja (page 2 of 2)

08/10/2020 / 0 Comments

Korona dnevnik – fragmenti izolovanih misli

Ovo je skup zapisa nastalih stihijski u prvim danima epidemije “Covid 19” u proleće 2020. kada su nesigurnost i nestalnost bili jedino što znamo. Nakon toga, neki su umrli. Sa nekima sam prebrodio krizu. I kao što nam uvek ostaju samo slova, iz onih dana izviru misli. Kad god sumnjamo u svoje strahove, podsetimo se da su ipak prisutni. Samo se vešto pritaje.

16. mart

Kako se intenzivira ova pošast, tako se sve više ljudi brani bojama, harmonijom, skladno poslaganim rečima. Izgleda da, osim što se vraća na primarne porive koji ukrštaju solidarnost i pohlepu, očaj i borbu, strah i ljubav, čovek iznova ima potrebu da preispituje lepotu.

Impresivno je koliko se introspekcijom koju uzrokuje samoća, ljudi prožimaju i koliko je kolektivna svest jaka. O tome šta se sa svetom dešavalo, pisaće se, pevati, snimaće se filmovi. Sve ovo što sada prolazimo, jednom će se zvati inspiracija. Naši strahovi nekome će biti prve rečenice, našu gramzivost slikaće mračnim bojama, a ljubav će stati u početni takt pesme iz h-molla.

Ostaće znamen o ljudima koji su bolest terali trubama i harmonikama. Svedočanstvo o usamljenosti koju smo nadomešćivali na ekranima, verujući da nas sa druge strane neko razume i čezne za nama, kao što mi za nekim to radimo. Biće tu još i niti humora koje su nam bile sredstvo da razgrnemo zavesu od mraka.

U vreme bilo koje krize, nema potrebe definisati kulturu, umetnost, lepotu i istinu. Samo treba osetiti da je jedino što nam ostaje, kada odbacimo sve ljušture koje smo sebi natakli, težnja da dokučimo uramljene emocije.

Zato smo mi, ljudi, kakvi god bili, na kraju ipak samo neumorni lovci na lepotu. Šta god vrednovali kao lepotu.

Photo by **Cherry Laithang** from **Pexels**

17. mart

Kako se nervozna poliritmija u kojoj taktira planeta, usporila iz svinga u melanholične bluz glasove što mirišu na viski i dim. Je li se to čovek konačno uplašio prirode, koju je ostavio nalik brucošu što ostavlja svoju srednjoškolsku ljubav, sa izgovorom da je sve prerastao?

Pogledaš kroz prozor svog karantina, koji si proglasio da bi doprineo ljudskom rodu, za koji i nisi siguran treba li ovakav da nastavi put, i vidiš proleće.

Pupe vrbe. Cvetaju kajsije. Načuješ slavuja, a poneka pčela ti kroz odškrinut prozor uleti u sobu. Tad te oprhva seta što si prirodi prerano okrenuo leđa, poželevši da si veći od svega toga. Jer si izmislio Internet. Ili zato što naplaćuješ vodu, a ljuštene mandarine pakuješ u plastičnu kutiju. A onda, shvatiš da si tu gde si, zato što su kombinacije nukleinskih kiselina i proteina prodrle u krv, da te opomenu kako si i sam voda. Kako si organska hemija sa darom da se divi, a ne da uništava.

Nije ovo kraj. Ovo je opomena, jer će se sve naše note, svi nespretni potezi kičicom i svaka reč, za tren oka zaboraviti ako prestanemo da gledamo, slušamo i mirišemo vetar.

18.mart

Igra. To ti ostane kad sve utihne. Kad jenjavaju gužve i samoća postane jedino čime bi mogao da se pohvališ. Nije ti bilo potrebno mnogo toga, onda kada si mogao da staneš ceo ispod stola. Jedna kartonska kutija. Ili metalna kašika.

Čitavi svetovi bili su duboko u tvojim mislima i nisi mario za to što vreme ne prolazi ili što iz spoljnog sveta dolaze strogi glasovi i osude.

Negde si, bežeći od sebe, izbugio umeće da od okrenute stolice napraviš brod kojim napadaš kraljevsku flotu. Zaboravio kako je jedino bezbedno mesto tepih, a sve drvene površine lava koju ne smeš da takneš. Nestale su mračne tajne potrage za podmornicom punom zlata koju ispod kreveta čuva osmokrako čudovište.

Seti se kako si nekada umeo da, od svega što je crno-belo, sačiniš Rubikovu kocku, ne razmišljajući da li je noć prošla ili tek nailazi. Kako si trljao zatvorene oči, pa putovao kroz šarene svetove što podsećaju na kolorizovanu paukovu mrežu.

Igra ti ostaje i u kavezu, dok napolju vrebaju lavovi.

Photo by **fotografierende** from **Pexels**

19.mart

Danas sam video vranu kako kija. Da sam više posmatrao ptice, znao bih i šta sanjaju. I zašto ne umeju da lete unatraške. Trebalo je trideset godina da čujem vranu kako kija. Koliko će mi trebati da naučim sve o psima? Ili o nosorozima. Ima li uopšte nosoroga noćas, dok iza pokvarene roletne čujem samo lavež i muk kako se smenjuju. Ko to može da potvrdi? Umorni radnici treće smene? Šta ako je baš sad jednom nosorogu sletela vrana na njušku? I opet tamo kinula.

Ponovo njihovo veče. Kako se samo ludo zabavljaju, dole, dvadesetak metara niže. Da li će biti tako srećni i onda kad nas stvarno ne bude bilo?

20.mart

Pitam se šta li radi more. Ima li pojma iko u Marjanskom rovu da se čovečanstvo danas krije od sebe? Menja li more ikada boju ili je sve samo promena našeg fokusa. Ko uopšte može da mi garantuje da je plavo, kad više niko nije siguran ni da li nebo postoji.

21.mart

Došlo je vreme kad prestaju izgovori. Ne postoji način da više ikoga slažeš kako nisi kući, kako večeras imaš planiranu poslovnu večeru ili kako si otputovao. Tu si. Tu ćeš. Zašto uopšte i tražiti izgovor u vreme kada biti sam ne znači biti slobodan. Sad pohotno jurimo da svoje snove podelimo sa nekim. Da progovorimo kako nam je ručak zagoreo ili smo ga presolili. Nema više razloga da jedni druge lažemo, sad kad smo svi isti i kada su nam ponoćni muk i crveno sunce jedini koji nam svraćaju u dom. Kako uopšte razlikovati dan od noći? Tako što si budan. Ili spavaš. Sada bar možeš da brojiš zvezde i po danu. Ko ti brani?

22.mart

Pitam se kada sam poslednji put gledao nekome u oči. Toliko posvećeno da su zenice zdenac, a okolo vedro nebo koje nadleću galebovi.

Nikad me više čudesnih mandala nije saletalo u prolazu. Ljudi su sakrili osmehe iza platna. Još jedino u tim mikro univerzumima što se dupliraju poviše nosa, možeš da namirišeš strah ili osetiš spokoj. Ma koliko se skrivale iza trepavica, uzmicale pred mojim znatiželjnim navalama, još su nam jedino oči zajedničke. Pa se zagledam u ogledalo i nestanem u crnilu svojih dubina, izvirući ispod nečijih kapaka, daleko odavde.

23.mart

Šta bismo da razgovori stanu? Da nam se jezik sveže u omču, pa da nam stvarnost bude samo sada i samo ovde. To što vidiš, samo to postoji. To što je bilo, zamrsilo se u hodnicima naših misli. Da ne možeš da kažeš kako te je strah. Ili kako ti je svejedno.

Možeš li, uopšte, da zamisliš kako upijaš samo prazne slapove besmisla što izviru iz neke mitske amfore. A u njoj ništavilo.

Dok nam je dara da pričamo, nema kraja.Samo tako ni iz čega opet nastaju bogovi što se gnezde u oblacima, i to nam je jedini put do sećanja gde smo ostavili nadu.

24.mart

Šta je to što ljude čini plemenitijima? Koji je to mamac koji na površinu izmami altruizam i solidarnost. Je li strah? Ili je strah od usamljenosti?

Kad grmi, prvo se sakriješ da ne postaneš promil retkih statistika. Ali odmah potom, izmigoljiš glavu, pa osluškuješ, čuje li se odnekud vapaj. Da se nije sebičluk, suštinski samo skrio u taj kolektivni zov, koji nekad od buke sopstvenih misli ne uspevamo da čujemo?

Nije li plemenitost koju pokazujemo, samo bojazan da i mi ne postanemo oni koji vape. Neka vrsta nadmudrivanja sa karmom. Ko bi znao, ponekad mislim da je humanost precenjena sposobnost kamufliranja. A nekad ipak verujem kako smo vredniji kada smo zajedno.

E, sad je to nekad.

25.mart

Još od onih prvih ritmova, na koje reagujemo u prenatalnom snu, do posmrtnih marševa, uz koje se elegično vraćamo u prapostojbinu, naša čula flertuju sa muzikom.

Kao pred nekim čarobnjačkim činom, predajemo se harmoniji da nas nosi u beskonačnu sigurnost, gde nema početka niti kraja. Tada se brišu opne između prošlosti i budućnosti, a u našim nadanjima i predskazanjima, uskliču preci i potomci, svi okupljeni oko vatre. Duvaju u rog, ili udaraju u goč, održavajući mitove o nama.

Muzika, veličanstveni saveznik i prečica do dubokih, neistraženih pećina duše.

Šta li bih da mi je ovih dana nije.

26.mart

Noć je pozornica za strahove.

Dok se danju skita po šminkernicama i bifeima, ne mareći za to kakva će ga scenografija sačekati, po mraku traju njegove petočinke, čije su katarze i hepiendovi tek negde kad okopne poslednje zvezde.

Strah uvek briljira, ne vodeći računa o tome da li je u pitanju premijera ili jubilarna repriza.

To da li će njegove bravure gledatii bogovi, kućni pauci ili ljudi, njega ne zanima. Važan mu je samo nevidljivi mizanscen gde je svejedno da li je publici okrenut leđima ili gromoglasno urla sa scene.

Svestan je da je noć njegova i da samo tada dobija aplauz.

Kad nema ni lica, ni glasa. Ni pokreta. Tada improvizuje. A pred zoru odbija da se pokloni.

27.mart

Šta ti ostaje nego da se smanjiš, do mere da ti je hodnik Atlantski okean, a svaki prelazak praga iskrcavanje na drugi kontinent. Sve je više kutaka do kojih nije kročilo nijedno tvoje čulo, gde spavaju fotografije i po stripovima pada prašina.

Kada o svakom atomu svoje sobe počneš da razmišljaš kao o sazvežđima, uvidiš koliko je beskonačan prostor. Onda ti taj spoljnji svet, što miriše na procvetalo voće i što ga nadleću rode, postane nedostižna galaksija.

Koliko li je tek danas daleko Jadran? I gde da ga posadim u ovih nekoliko kvadrata.

28.mart

Desi se, nekad, da se obruše zidine koje snove odeljuju od jave. Onda navale dnevne aveti, da ti zauzmu podsvest, pa više ne znaš šta je dan, šta noć. Letiš, iznad praznih gradova, a nije ti jasno, zašto su ti gradovi i u snu takvi postali.

Kad se u takvoj pustinji probudiš, pomisliš kako ti više ne ostaje ni vremena ni prostora za beg. Jedino ti još ostaje da zidaš iznova svoju tvrđavu, gde si nekada bio slobodan i gde si mogao uvek da se skriješ, kad pred otvorenim očima vreba strepnja.

Moraš da sačuvaš san, to ti je jedina misija u vreme kada ti broje preostale dahove. Preostale otkucaje. I kada sve češće misliš o neposlatim pismima.

29.mart

Koliko bi trebalo rekama da zaborave da je ikada postojao čovek? Godinu, dve? Jedan vek? Mislim o svim tim bojevima koje smo nazvali po rekama. Na Marici. Na Neretvi. Bitka na Somi. Ili na Nilu.

Grad mi se po rečnoj vili zove. A deci ipak radije dajemo imena vojskovođa. Više se nikad neće vratiti ti čisti slapovi što streme ka moru. Kao što neće ni dani u kojima nas nije bilo.

Kako mi samo ovih dana Nišava miriše do ispod prozora. Strah me da ne oteče cela. Da mogu na dan, da joj makar promenim smer. Pa da se izvinim svim onim kapima što su otišle bez pozdrava.

Koliko bi trebalo rekama da zaborave da je ikada postojao čovek?

30.mart

Sumanuto je verovati da je samoća suđena.

Kao što je suludo otpisati prijateljstvo ili štititi se od razotkrivanja suštine pred onima koje smatramo prijateljima. Prijatelji su tu da im, čak i kada ih fizički nije, pohodiš podsvest. Da im se, kao slučajno, podvučeš na pamet dok oni tumače signale koje im šalješ na neizgovorenim jezicima kojima pokušavaš da prevedeš svoju dušu.

Nema te samoće koja bi te nakon što si je zadovoljio, zavolela zanavek. Ona je svima dostupna, pohotna kurtizana, što se ponekad preruši u sreću. Dobra je ljubavnica. Nogata bludnica za nekoliko noći. Eskort dama negde sa Monmartra, gde li. Ali ako se zaljubiš u nju, oteće ti sve.

Ostaviće te kao izbušenu vreću da se previjaš na ponoćnoj kiši.

Ne veruj samoći i ne napuštaj prijatelje zbog nje. Čak i kad si danima samo sa njom.

31.mart

Danas mi je jedna pčela, na terasi, sletela na čašicu. Zanimljivo je kako i pčele i ljudi imaju tu potrebu da se u kriznim vremenima obru u poroku. Nisam joj branio iako sam znao da će je, tamo, u društvu, možda izopštiti jer je aterirala mutnog pogleda. Kažu da malo ko alkohol podnosi kao pčele. A ako preteraju, saborci joj za kaznu izgrizu noge. Nadam se da se do košnice otreznila. Inače ću biti odgovoran za još jedan eventualni kraj. Za razliku od ljudi, pčele poštuju zakon. Bez prigovora.

Sipao sam još jednu. Mene danas nema ko da progna.

Već sam dovoljno izolovan.

1. april

Dan koji bi valjalo oćutati. Kontrast tišini, nekad je još veći muk.

2.april

Muk. Bolničke izolacije podsećaju me na misije na Marsu. Samo što koraci na infektivnoj klinici malo više ječe.

3. april

Sir. Tvrdi. Iz ulja. Iz mijeha. Kozji. Ovčji.

Miris nepreglednih prostranstava, gde se na špalirima ređaju kaberne, vranac, prokupac.

Beskrajni osećaj slobode, kada negde nadomak Brajića, pre nego ga ugledaš, najpre namirišeš Jadran.

Miris belog luka koji tek tišti na maslinovom ulju, pre nego se zalije rizlingom i doda mu se svež paradajz.

Jorgovan i prašina iz džaka, sa žetve 2002. Miris Džek Denijelsa.

Vaganje da li uzeti Barberi Brit ili Acqua di Parma.

Miris njene kože. Sveže lubenice. Zemlje pred kišu.

Sve je iščezlo.

Probudiš se bez mogućnosti da išta udahneš i oceniš ga, razlivajući ga po tamnim hodnicima unutar glave.

Nema mirisa. Nikakvog. Više ne znaš da li si u smrtnoj opasnosti ako odnekud iscuri plin. Ne znaš kakva je riba na lešo. Ni čokolada. Znaš samo da je nešto slano, slatko ili kiselo.

Nema finesa.

Vazduh ti slobodno struji kroz nozdrve.

Tumaraš, sumorno gurajući sirće i 96-procentni alkohol pod nos. Samo da iznova nešto osetiš. Ali nema.

Prazno.

Bilo bi glupo da počneš da ližeš stvari po kući. Ali te korak deli od toga.

Eto,

Tako je pusto kad nema mirisa.

Neki tamo april

…

Author:Sebastian Voortman Source - Pexels

17/07/2020 / 0 Comments

Od mora smo satkani

Kada se američki batiskaf “Trst“ 23. januara 1960. spuštao prema ivicama Marijanskog rova, moćna je podmornica držala poručnika Dona Volša i Žaka Pikara kao svoje taoce ukoliko ostane kilometrima ispod površine sjevernog Pacifika.

Godinama ranije, Kraljevska mornarica prva je ispitala rov, mjereći mu dubinu eho sonarom. Sovjeti su, pak, par godina prije Amerikanaca, brodom Vitjaz izmjerili dubinu od 11.034 metara, a u rov se nakon Trsta, spustila japanska sonda Kaiko, išavši ravno do dna, ali bez posade. Pikarovo oduševljenje dnom svjetskog mora, između ostalog, stalo je i u rečenicu da je “tamo na dnu svjetlo i bistro“. Moguće da je od opšteg oduševljenja, zbog činjenice da se nalazi na dubini koja je za nekoliko kilometara veća od Mont Everesta koji bi visio naglavačke, Žak Pikar doživio prosvjetljenje shvatajući kolika ga količina vode u tom trenutku pritiska. Ili se ono parče mora, koje je pohranjivao duboko u sebi, samo obradovalo svom praiskonskom roditelju što je u tom trenutku zavibrirao svud oko njega. Šta god da bilo, susret sa morskim dnom ovaj moreplovac doživio je kao svetao.

Uzme li se u obzir činjenica da je na kugli zemaljskoj, u procentima gledano, tek nešto više od jedne četvrtine kopno, ne iznenađuje vjekovna povezanost čovjeka i mora. Oni koji kraj mora žive, na momente su ignorantski nastrojeni, oni koji moru dolaze u pohode sezonski – katkad navalentni, a oni što su sa mora otišli na suvo, vječito osjećaju kako se parče mora iz srca želi da slije ondje odakle je nekada oteklo. I tako odvazda.

Ne može da se ignoriše podatak da je od cjelokupne vodene površine na Zemlji 97% slana voda, ali onaj koji o moru ne razmišlja samo kao o dvodimenzionalnom prostoru, ili pak ravnoj liniji horizonta, zna da odgovore na pitanje vječnog i prolaznog, tajnu Pandorine kutije, odvezivanje Gordijevog čvora, kriju te plavetne nijanse, od kojih neke prosječno ljudsko oko još uvijek nije ni zapazilo. One nijanse o kojima Pikar govori kao o svijetlim i bistrim. Kao kada bezbrižno obrćemo kosmičke krugove unutar mikrokosmosa plodove vodice, čekajući dan kada ćemo da stupimo na scenu, tako se Pikar, nesumnjivo, okretao dolje, duboko u Marijanskom rovu.

Nema sumnje da je osjećaj koji je on imao bio osjećaj potpunog pripadanja koji se bez čežnje za kopnom ne bi tolikim intenzitetom osjećao.

Kada bi se na 46º16.8′ sjeverne geografske širine i 86º40.8′ istočno od Griniča, u Džungariji na sjeverozapadu Kine, postavio džinovski šestar, mogao bi se opisati pun krug od čak 2,648 km koji se nijednim svojim dijelom ne miluje sa morskom tangentom. Ovo je ujedno i rejon najudaljeniji od mora. No, čak se i stanovništvo ovog područja samo jednim dodirom vodene površine rijeke Irtiš, dolinom Oba, može povezati sa morem, pripadajući tako istoj onoj svjetskoj vodi, koja jednako moćna i tu, i dolje na dnu Marijanskog rova.

Pogledamo li Škurdu, koja idući sramežljivim ponornim putevima od Lovćena ka Kotoru, konačno svoje blago prljavo lice od borbe sa gudurama i kanjonima, pokazuje dolje uz Stari grad, podsjećajući nas na mlađu sestru venecijanskih kanala, vidimo kako se Štirovnik i Jezerski vrh jednako udvaraju mlađanoj Boki, tamo gdje je najranjivija, baš takvim jednim dodirom vode na vrhu Lovćena. A nije li ono i Njegoš, prije nego što je konačno zaspao tamo gore, poželio da se u Noći skupljoj vijeka, obre baš u okolini Perasta, voleći asketski bujna poprsja neke sinjorine o kojoj zavjetovan nije smio da govori.

Treba li, na kraju, da nas začudi kada vijerni parovi baš uz morsku obalu zabenave, pa jureći ko bez glave, ostavljaju brakove, žudeći za ljetnjim ljubavnicama? Tu bi se mogao potražiti odgovor na to zbog čega je Krivo more u onom rok klasiku koji mlade brakolomke pjevuše kad se osunčanih leđa vrate među neplivače.

Tamo na dnu Marijanskog rova, podsjetimo, jedan je Pikar osjetio svu vedrinu najtamnijih morskih dubina. A mi, koji po najdubljim predjelima sopstvene duše, ronimo tek kada uz morsku plavet shvatimo da smo kao i Vladika Rade samo grešni ljudi, naše rovove preveslavamo neumorno tražeći svjetlost. No je svjetlost, na nesreću, uvijek na samom dnu. Pa nam do sreće ponestane daha.

Takvi smo. Od mora satkani.

Tekst je inicijalno objavljen na portalu Radio Jadran Herceg Novi

Photo by Sebastian Voortman from Pexels

08/07/2020 / 0 Comments

Individualnost u umetnosti

Postoji li individualnost u književnosti, ili ma kojoj grani umetnosti, pitanje je koje će vekove pred nama, ispunjavati isto onako kako je milenijume iza nas. Ako pod individualnošću smatramo skup osobina kojima se jedinka razlikuje od svih ostalih jedinki iz svoje vrste odgovor bi, makar približno, mogao da se sažme u rečenici da originalnosti ipak ima, ali do individualnosti nije narastao nijedan živi čovek.

Ne zbog toga što nije pokušavao ili nije verovao da je individualan, već zbog toga što je potreba za priznanjem nečije individualnosti protkana socijalnim faktorom, odnosno priznanjem zajednice. A individualnost, očito, baš tu nestaje. Na toj tromeđi između samoaktualizacije, individualizacije i autentičnosti umetnik se teško snalazi jer oseća da je već viđen, da je neko pre njega već dotle došao i da nije umeo ni makac dalje.

Što se tiče originalnosti, citirao bih Eriha Froma:

“Pod originalnim ne razumem to da se nikom drugom jedna ideja nije ranije javila, već to da ona nastaje u pojedincu, da je rezultat njegove vlastite aktivnosti i da, u tom smislu, predstavlja njegovu misao.“

To je izvesno razlog zbog kog je umetnik zauvek začaran u izražajnom i idejnom deja vu krugu, nastojeći da prevaziđe sve svoje prethodnike, a retko kada da ih nadogradi.

Umetnik kao recipijent i medijum vanvremenskih poruka

Uzmemo li kao primer bilo kog umetnika za koga se verovalo da je ostvario svoju individualnost, videćemo da nije reč o jedinki ili osobenosti jedinke koja tu osobu razlikuje od svih ostalih jedinki iz svoje vrste.

Reč je o metodu koji nastaje kao posledica toga što je bio najbliži individualnom, a sa njega se preliva do sledećeg takvog hrabrog stradalnika. Tu na scenu stupa sposobnost umetnika da bolje i sadržajnije nego ostali protumači poetski kod i da poput zvezdoznanca te poruke prenese pokolenjima.

Da li na taj način on skraćuje put čoveku u konačnoj spoznaji? Pa, reklo bi se i ne baš. Kada bi skraćivao, od Gilgameša bi se, naovamo, neka pitanja na koncu rastumačila. Umetnik stoga, kao da proširuje zablude, u nadi da sopstveni identitet pronađe kroz kolektivni, a ređe kolektivni kroz samog sebe. Ali se na tom putu uglavnom izgubi onda kada sretne makar svoje obrise.

Svet, u tom procesu odvajkada pokušava da iznova sazda Adama. A Adamov poriv je da se odupre potpunom sopstvenom sazdanju. O toj potrebi da u isto vreme čovek od sebe napravi individuu, ali i da je na sud preda zajednici, može se govoriti kao o nasušnoj potrebi da homo sapiens sam razgrađuje sopstvenu individualnost, testirajući je na lakmus papiru socijalnog prihvatanja.

Izvesno je da će ličnost svoju osobnost stavljati, ako ne na test ljudima, onda na test vremenu, gde opet ne sudi vreme već socijalna zajednica nekog novog doba. Kao eklatantan primer može se uzeti pustinjaštvo Džeroma Dejvida Selindžera, koji je skriven od ljudi, nakon velikog uspeha „Lovca u raži“ ili „Za Esme“ put do sebe potražio krijući se od svih, živeći svoju čudnovatost, sve do 2010.

Iako je, misleći da je sebi sam dovoljan, pisao za svoj gušt, tražeći u slovima spas, dela će ipak, u nekom trenutku biti objavljena. A ko garantuje da baš u tome on nije kupovao svoju večnost.

Gde se sakrila duhovnost?

Dileme koje su, pre vek, mučile Isidoru Sekulić, koja je stavljajući na kantar umetnost i svetost, prisutne su među svim stvaraocima koji bi da kroz formu umetnosti probaju da stave krinke boga. Ma čak i ukoliko smatraju da boga nema.

XX, a naročito XXI vek doprineli su da se individualnost do te mere poistoveti sa osamom, čak i sa sebičnom potrebom za otuđenjem. Ne treba tražiti krivca tome među internetom, društvenim mrežama ili mobilnim telefonima. Nedostatak individualnosti treba tražiti u poretku, korporacijskoj demokratiji i čoveku kao činiocu i proizvođaču kapitala.

U tom ustrojstvu savremenog sveta, čovek postaje flaša na traci, gde žudi za tim da prođe kroz kalup, a ne da pokvari kalup. U takvom kaljenju samog sebe, zbog težnje da se uklopi u sistem, čovek logično zaboravlja na sopstvenu duhovnost. Pod pojmom duhovnost, ne podrazumevamo, usko vezivanje za religiju, niti konkretnu veru, već čovekovo razmišljanje o metafizičkom i nematerijalnom nasleđu. Ne o nasleđu svetovnog, već o nasleđu neprolaznog kao putokaza do individualnosti bez ega.

Šta je individualnost bez ega?

Ako načas podsetimo na Frojda i psihoanalitičku teoriju, setićemo se da je Ego jedan od tri dela strukture ličnosti koji ima za zadatak da upravlja principom realnosti. Pored ID-a i Superega. Zadovoljiti sopstveni ego nekada znači potpuno se odvojiti od naloga koji zadaje ID, odnosno vekovna suština čoveka, ali i od onoga što superego nastoji da moralnim normama uobliči.

Na kraju, se nameće zaključak da individualnosti nema baš zbog ega. Individualnost je sposobnost čoveka da pronikne u sopstvenu duhovnost. Do te duhovnosti, čoveku međutim nije dato da stigne jer ga u tome sprečava ego.

Umetniku, koji bi na svom putu trebalo da bude najunikatniji, jedinstven i netipičan, utoliko je veći ego ukoliko raste njegova naročitost. Takva je ta vekovna zamka. Izvanrednost i nadarenost umetnika da svojom individualnošću istupi kao vođa čopora, zapravo je samo pothranjivanje sopstvene ekscentričnosti, ali ne i izvor u kome treba tražiti putokaz.

Umetnik, zbog toga, samog sebe sprečava da bude individualan. Hraneći svoju jedinstvenost, umetnik svom egu dodaje snagu. A obračunavanje sa sopstvenim egom, za umetnika je najteži poraz.

Kada shvati da je tu pobeda, već je uglavnom kasno.

06/07/2020 / 0 Comments

Not great not terrible

Zavaljen u fotelju od braon pliša, sredinom devedesetih, Neša Galija šara hemijskom olovkom po zelenom papiru spremljenom za autograme. U ogromnom socrealističkom zdanju, stojim kao pod crkvenom kupolom, zagledan u betonsku konstrukciju. Čekam autogram. Sumpor štipa za oči. Sa mora, iz pravca Rožaja, pa preko Gazimestana prema Nišu, pravimo pauzu da se Škoda, trula višnja boje, odmori od letnjeg asfalta.
Galijina pesma o pravoslavlju se lako ušunja u uvo. Ona o mom rodnom gradu Kotoru, u to vreme još ne postoji. Tih dana drsko nije imala godina da uđe u pesmu.

Hotel “Žubor” Kuršumlijska banja – foto: n.m.

Još jedna slika. Ispred hotela “Žubor“ trčim oko okruglog zida. Unutar njega otvor što zjapi iznad reke. Onaj autogram sam odneo do automobila. Gužva na parkingu. Iz kuhinje se miris pasulja meša sa bolničkim vonjem. Do okoline Niša, gde mi tih dana žive babe i deda, od milošte zvani đede, nije ostalo još mnogo. Ipak sam detinje nestrpljiv.

Što zbog njih, što zbog paketa gde su sigurno dve nove majice za brata i mene, trešnje, kravlji sir, tegle pekmeza i euroblok. Vruće je, a zadnje prozore ne smemo da otvorimo. Zbog promaje – najveće srpske boljke. Dole, u nogama, gazim brata koji se opružio preko putničke torbe. Na kasetašu se smenjuju Tomine Danke, Branke, Sanje i Liljane. Tada sam poslednji put video Kuršumlijsku banju. Punu sveta. Još uvek umirisanu na tapete i kožne novčanike. Na olovo iz štampe i domaću kafu sa ratlukom.

Nedelja u julu 2020. Od posledica virusa COVID-19 danas je preminulo toliko i toliko ljudi. Ma više je. Mnogo je više. Gasim radio, okrećem druga i kažem mu: – e ajmo negde. Pita me gde, ja mu kažem na jug ili na istok.

Nek odluči parica, kaže mi on. Bacamo paru na parkingu. Jug je glava. Valjda zato što je na jugu pala glava Cara Lazara ili zato što je na glavi dvodinarke Manastir Gračanica. Šta znam zašto. Jug je glava. Pismo je istok. Pobeđuje glava.

Kroz Kuršumliju nalećemo na pogrebnu povorku. Malo nakon toga trubači. Kakva groteska. Ali takav je život. Malo trube, malo posmrtni govori. Malo više posmrtni govori, a sve manje stare trube. Taj put prema banji pamtim samo po reci sa desne strane. I dalje je tu. Homokinetički zglob na autu mi lupa. Ako me ovde ostavi auto, teško da će iko ikada da nas nađe. Oko nas je šuma, a miris sumpora me vraća 25 godina unazad. Da nije zvuka trimera koji se bori sa uraslom travom ispred hotela mislio bih da je na Kuršumlijsku banju pala atomska bomba.

U ovim danima, kada živimo distopiju, ona slika još dublje mi se urezuje u podsvest. Jedna oronula samoposluga u kojoj, istina,nema zombi prodavačica u borosanama. Crkva srušenog crepa i uraslo fudbalsko igralište. Kafana bez prozorskog okna, upala sama u sebe. Desetine parkiranih policijskih vozila iz doba bombardovanja.

Sećam se da je hotel “Žubor“ u godinama posle potonjeg balkanskog rata koristila policija. Plave table sa oznakom M. Jedan dečak na biciklu što juri pored nas liči mi na glasnika u Amazoniji. Nebo se nagužvalo i preti potopom. Na onom opustelom hotelu gde sam se pre frtalj veka igrao, skela nagoveštava da će neko da opere pare. Slika apokalipse na nekoliko hektara. Zbunjuje me pustoš. Ni prodavnice. Ni kafane. Prazno.

Izmešanih emocija, sedam u auto i nesvesno pevušim u sebi – “Pravoslavlje, dolazi sa juga“.

Zamišljam ljude u onim preostalim kućama. Kako im se pradedovi opiru u Topličkom ustanku. Kako im se dedovi ponosno busaju u grudi. I njih, kako obmanuti veruju u budućnost koje nema. Zaboravljene i otpisane od svih.

Ispraća me blještavi bilbord što sjaji nad prazninom – “Hvala Srbijo“.

Nisam siguran za pravoslavlje, ali za sirotinju jesam. Ona sigurno dolazi sa juga.

Ljudi je sve manje, država sve više.

Opet se natežemo oko teritorija. Odlučuje pismo-glava.

Kako ćemo da se cenkamo sa tuđim, ako smo tako jeftino prodali sebe?

09/04/2020 / 0 Comments

Anksioznost – neumereni strah od sebe

Bilo bi dobro da ovo ne čitaš kao neko ko se usudio da traži odgovor na pitanje kako da se spasi. Više kao neko ko je o anksioznosti čuo, pa pokušao da je neiskustveno dokuči kroz tuđa slova. Ako si ipak ovaj prvi, neka ti ovaj tekst ne bude jedinstveni putokaz, nego više znak kraj puta.

Ako si drugi, razumi da je uvek moguće da postaneš prvi.

Čak i ako si najjači. Čak i ako si najhrabriji. Pa i ako misliš da je jedino rešenje za anksiozne „dva kubika drva i oštra sekira.“

Ako veruješ da ljudi „tripuju“, da su umislili, da im treba „neko obdaren“ ili „ženska ruka iz tuđe kuće“. Sve to pada u vodu, kada te prvi put saseče. Onda bi da se izviniš. Al’ ne ide. Jer si kukavica i ne smeš nikome da kažeš da imaš problem i da ti se nešto baš, baš čudno događa.

Još jedan savet pre čitanja. Zanemari ko je autor ovih slova. Autor si ti, ili bilo koji drugi čovek na planeti. Mi. Oni. On. Egzistencionalno ugrožen, misleći, prosečnog statusa, bogat, siromašan, oženjen, neoženjen, razveden, glup, pametan. Ko god.

Rušenje garda

Zamislimo mladića od 19 godina. Spremnog da se sa još stotinu njih takmiči u trčanju, sklekovima, zgibovima, psiho testovima.

Zdravih bubrega, jetre, zuba. Visokog 180 i teškog 80 kilograma. Gimnazijalca. Maturanta. Odlikaša. Ljubitelja vojne avijacije.

Popije vikendom po neko pivo ili rakiju.

Ne puši.

Eventualno probao lake droge. Trči 2400 metara u roku koji određuje Vojna akademija za ocenu odličan.

Pokolebanog u želji da služi državi kakva je Srbija poslednjih decenija. Nepokolebljivog u ljubavi prema prostorima na kojima je i ljudima koji su oko njega.

Zamislimo da takav mladić zbog utemeljene nesigurnosti odustane od prijemnog za VA i upiše književnost, želeći da više doprinese Srbiji kroz obrazovanje nego kroz pucnjavu.

I zamislimo ga kako posle jednog sunčanog dana 12. juna 2009. godine, baš negde kod Doma Vojske, na suvozačkom mestu iz čista mira potone u sedište, sluteći da će ga udariti srčana kap ili da će se onesvestiti. Pa srce svojih prosečnih 70 otkucaja naglo podigne iznad 100. On zamoli vozača da stane, izađe iz automobila i sruši se na pločnik. Potom ga gladni lekari hitne pomoći, koji na obližnjem kiosku kupuju pljeskavice, pokupe i ubace u vozilo. Pa mu paničeći konstatuju sinus tahikardiju, sa brojem otkucaja od 195 koje njegovo dečačko srce jedva podnosi. Pa mu uz betablokatore i kiseonik direktno u nozdrve vrate svest. Ali mu više nikada ne vrate potpuno blaženo stanje kada mozak i organizam sinhronizovano rade u miru. Zamislimo da ovaj tekst piše baš takav čovek, desetak godina stariji.

Godina promena

„Dečak sam iz prethodnog paragrafa. Valjda. Kada nema anksioznosti gotovo sam siguran da je tako. Da sam i taj, i onaj koji je pre njega bio on, i onaj koji će doći.

Kada me oprhva taj iracionalni osećaj da ništa ne štima, da će se sve srušiti, a da će moj um da eksplodira, nisam baš siguran ko sam. Tada sam depersonalizovano biće sa ubijenim egom, čiji se ID i superego nadmeću u svojoj taštini.

Kada se prvi put nađeš potpuno ogoljen pred sobom, sa oljuštenim egom kao korom od banane koja je ugnjila i truli, zapitaš se i šta je to što je u životu bitno i važno.

Lekari ti kažu da je to zdravlje. Pa te od glave do pete ispretresaju svi specijalisti i utvrde da si zdrav kao dren. A ti iznova ležeš sa nepodnošljivom zmijom na grudima, koja te svog u znoju budi noću i dočekuje ujutru.

Izlećeš iz prepunog autobusa, na stanici na koju nisi planirao da siđeš, jer ne možeš da doguraš do sledeće.

Izlećeš iz punog amfiteatra jer ti zuji u ušima, iako znaš da ti je ostalo još nekoliko rečenica da bi dobio desetku ili izvukao šesticu. Jednostavno ne možeš. Izmišljaš da ti je potekla krv iz nosa ili da žuriš na rođendan, svadbu ili sahranu.

Pa nekako, vremenom, tu zmiju prihvatiš kao svoju. Iako ti psihijatri nude pune šake antidepresiva i bromazepama, odlučuješ da se sa svojim oštećenjem donekle pomiriš i shvatiš kao nešto što će te pratiti do kraja života. Nekad u manjoj nekad u većoj meri. I uvek spremno da te iznenadi novom finesom koju ne razumeš i koja te baca u novu vrstu panike jer ti je baš taj osećaj koji nadolazi, sada potpuno nepoznat.

Crveniš pred sasvim poznatim ljudima, onako kao osramoćen, iz čista mira, samo zato što ti se organizam podsvesno spremio za borbu ili za beg. Ali ti i dalje ne znaš šta je uzrok tome. Da li kolektivno nesvesno u državi u kojoj umesto praporaca prapore bombe. Ili individualni porazi koje si kao mali zanemarivao.

Kako god, ne želiš da se ono stanje sa suvozačkog sedišta ponovi i ne želiš da ti srce eksplodira.

I stoga si uvek na oprezu. Čak i kad svest nije, podsvest stražari. Pa se vremenom navikneš i poznaješ sebe jedino kao takvog. Onda ti bude lakše, shvatiš da si promenjen, ali se prihvatiš.

A potom se još desetine tebi bliskih ljudi požale da imaju iste probleme. Samo što ti njih razumeš više nego što su oni tebe kada si im se prvi put požalio na svoju teskobu.

Eto, to sam valjda ja.“

Zabluda pauze

Sa anskioznošću za vratom, možeš da živiš normalno. Mozak ponekad štucne da te opomene da si sam sebi najveći neprijatelj. Ali uglavnom ne napraviš nikakvu glupost. Sa sobom i svojim realnim strahovima se suočavaš. Nadmećeš. Pobediš strahove od javnog nastupa koje si negde usput zaradio, a nisi ih imao. Opet ih nemaš. Pobediš strah od visine. Suočiš se sa pećinama zatvorenog prostora. Ignorišeš strah od otvorenog prostora. Uvrstiš iracionalne fobije u foldere ili fioke i kako se koji pojavi samo ga prisvojiš da ide paralelno sa tobom.

I kada se sve to dogodi, apsolutno zanemariš svoju anksioznost. Onda počinješ da živiš ubeđen da si se potpuno izlečio i oporavio. A zaboravljaš činjenicu da tome nema leka. Ima samo eventualnog načina da se navikneš.

Ali ti povraćeni ego kaže da je sve zauvek u redu.

Međutim…

Taman kada si pomislio da si taj tunel od anksioznosti preronio na dah, ona nađe novi način da ti pokaže kako si nemoćan. Zujanje u ušima, tremor ruku, neočekivano sušenje usta, osećaj da ćeš pasti u nesvest, nalete hladnoće i vrućine, grčenje ruku, bol u grudima, sve si to prošao. Pa šta onda može da te tako iznova dovede u stanje o kom znaš baš sve?

Može.

I te kako može.

Nepodnošljivi osećaj da si na ovom svetu slučajno, da si piksel na monitoru sa beskonačnom dijagonalom.

Da ćeš ostati zarobljen u vremenskoj kapsuli iz koje ne možeš dalje.

Da si neko kome ne pripadaju te misli što se šunjaju po hodnicima mozga.

Da si neko drugi koji te posmatra dok spavaš.

Da to što sada vidiš uopšte ne izgleda tako kao što vidiš.

Da ovaj tekst ne postoji.

Da ti ne postojiš.

Da ćeš umerti.

Da će nestati svi tebi dragi ljudi i na šta će onda ličiti svet.

Da možeš da budeš ubica.

Da možeš da budeš sam.

Da možeš sebi da naudiš.

Da nisi onaj iz ogledala.

Da su ljudi neiskreni jedni prema drugima.

Da ne želiš da budeš čovek.

Da si bio misao.

Da ćeš postati misao.

Pa se opet vratiš na početak kruga i počneš da se ubeđuješ da ipak moraš sve to da prihvatiš.

A to je proces.

Kao što je i život proces.

Zbog toga je valjda sve i zanimljivo.

I onda odlučiš da onu dvojicu, onog što se predao i onog koji bi da se bori, u sebi duboko pomiriš.

Jer i jedan i drugi su u pravu.