Podrška Mileni Radulović, ali i svim onim ljudima koji i dalje sebi ne žele da priznaju da su izmanipulisani, iskorišćeni i poniženi jer im je teško da poveruju u prokockano poverenje.
Meni je ova priča na mnogo nivoa strašna, imajuću u vidu da sam prisustvovao ponižavanjima dece od strane nastavnika ili trenera, što, na koncu nije rezultiralo kao Milenina priča, ali smo neke od njih složno oterali u prevremenu penziju nakon što su tukli i mentalno maltretirali svoje učenike i polaznike.
Na jednom karate treningu, s početka dvehiljaditih, jedan je nafilovani samuraj deci od 12 godina uvrtao bradavice, ponižavao ih pred svima, govorio da smo sisice i terao nas da ga udaramo da bi nam pokazao kako nema vajde od osvete. Jer je bio jači.
Bili smo deca.
Ne mogu da oprostim što sam, da ne bih zakasnio na trening, pocepao omiljenu trenerku jer mi se rajsferšlus zaglavio.
Napustio sam taj klub, verujući da neću biti dobar karatista ako me neka iskompleksirana budala maltretira, već ako poradim na svom mavaši geriju.
Kada sam na jednom takmičenju kao član drugog kluba, od bivšeg trenera koji je bio sudija, dobio poen manje, osvojio sam srebrnu medalju, a dečak iz mog bivšeg kluba zlatnu.
Karate me posle toga nije zanimao kao takmičarska disciplina, već kao individualni put sprege fizičke snage i mentalne stabilnosti. Deca su iz njegovog kluba masovno odlazila.
Jednu nastavnicu, relativno marginalizovanog predmeta u osnovnoj školi, moja generacija oterala je u penziju, nakon što je na času tukla decu. Mentalno nas je maltretirala uvek kada pogrešimo ton na metalofonu, a ko je pevao u horu bio je u isto vreme i privilegovan i dodatno izložen stresu.
Iako su u pitanju potpuno dva umišljena autoriteta kojih se pretežno sa gađenjem sećam, ja i dalje volim i karate i muziku.
Takve umobolne jedinke što se kite “starim metodom pedagogije“ nije lako prepoznati isprva.
Suštinski nedorasli volovi sa šatro dobrim namerama, bezumni egotriperi i manijaci svoje sisteme grade na uočljivim temeljima discipline, za kojima roditelji nekad, zbog nedostatka posvećenosti ili vremena, bezglavo jure.
Tužno mi je da u ovoj priči vidimo krivicu roditelja ili same dece, ne želeći da priznamo da je kriv jedino počinilac i apsolutno više niko.
Manipulacija zapravo ide od potencijalnog izopštavanja iz određene grupe, a te po mišljenju mnogih, smešne i benigne pretnje i ucene, razume samo onaj koji kroz određen sistem prođe, jer sistem vremenom postane deo njegovog bića.
Svi ti očenaši, suknje, navijanja za OFK Beograd (Ili Obilić ako Arkan plati), umivanja, “stubovi srama“ deo su rituala za koji se velika većina ljudi vezala kao za pozitivnu stvar jer su bili deo sistema i težili cilju koji su verovali. Zato su sve negativne strane, iako neobične, ostale u drugom planu.
Verujem da mnogo njih, od kojih neke i lično poznajem, o ovom pitanju još uvek ne žele da se oglase javno, zbog toga što smatraju da bi osudom Mike Aleksića, obezvredili i sopstveni život i sva svoja verovanja i moralne temelje na kojima su porasli u dobre ljude.
Najviše svojom sposobnošću da istraju.
Ako se dokaže da je sve ovo istina, nikada ne osuđujte sebe zbog toga što ste bili deo priče jer ste vi svoja načela izgradili sami, na osnovu brojnih iskustava i sposobnosti da ostanete u svojoj glavi, uprkos brojnim izazovima.
Ali, ako oćutite, a dokaže se da je kriv, onda je to pitanje ljudskosti.
Ne pada vam sve u vodu. Ni godine, ni trud.
Pada samo maska zla.
