U tramvaje više ne ulazim
iz straha
da ne otmem skretničara
i dovezem se kaldrmom
tu do tvoje kuće
gde god da je to
negde na Zvezdari
ili u Duvaništu
ili nadomak Rekolete
ko ti ga zna
negde ispod Sunca.
Pokušavam da saznam
kakve sad veze ima boja
tvojih očiju
sa ratovima
u Nagorno-Karabahu
i kako bi lepše bilo
da smo rastanak govorili
na nekom jeziku
koji jedva da razumemo
Dasvidanya
Adio
Au revoir
I da to uopšte nismo bili mi.
U tramvaje više ne ulazim
jer otkud znam
možda si baš krenula
na premijeru „Gospode Glembajevih“
proveravaš
da li će neko da te prepozna
kao Angeliku
i ponudi ti večeru
tu na moje oči,
grom ga ubio.
Pokušavam da saznam
kakve sad veze ima boja
tvoje kose
sa plavetnim dubinama
Marjanskog rova
gde bi Himalaji
okrenuti naglavačke
morali da se protegnu
i
gde Sunce odavno počiva.
U tramvaje više ne ulazim
jer me pucaju paranoje
i borim se sa panikom
ali to neću da priznam
čak ni u pesmi
nego se kao i za sve
u životu
vadim na tvoje oči
i nešto tu
laprdam o lepoti.
