Opet je vreme za olinjali
mornarski kaput
pravljen u Jugoslaviji
osamdeset i neke
za usne ispucale
od grejane rakije
što sriču poeme
umesto da drže
oslobodilačke govore.
Čajkovski u b molu,
Stud se uvukao u snove
a mi se krijemo po kućama
bežimo sami od sebe
da nam ne zamrzne duša
koju smo ostavili
kao kera da nas čeka
tamo negde ispred vrata
krijući se od mačaka
što imaju više ljubavi
nego sedam milijardi ljudi
Vreme je da se
opet prisetimo
kako su vešali Branka
i pre nego što se
kao ljuljaška u parku
njihao u hodnicima
Ksaverske šume
negde na obodu Zagreba
u kome se nikada
nismo ni zagrlili
ni pogledali
posred mutnih očiju.
Rekao sam ti da ima
još oko dva kilometra do
neba
i da se ne okrećeš
jer ovaj put sam ja Euridika
i ja sam se najeo božjih jabuka
a tebe su raspeli na krst.
