Probala si da mi se sakriješ u vetar
pa da mi s jeseni nestaneš
kao što nestaju laste
i lišće
a nekad i snovi.
Ali ne znaš, izgleda
da smo jesen i ja
kao ulje i platno
Ona bez mene
zaboravljena cigareta
u mekoj paklici “Luckies”
Bez nje ja
kao ogluveli bluzer
na raštimovanom klaviru.
Odao te je novembar
Presušile kiše
I tragovi svetlosti
što ih ostavljaš po noći.
Čuo sam kako ti treperi čežnja
I kako bi da si još mlada
a već ti se oko očiju izbrazdale zvezde
i ujutru radije gledaš kroz prozor
nego u ogledalo.
I ja sam
Nekada hteo da oplovim mladost,
Pa se nasukao na santu
i
sad točim dva prsta
preko dve kocke leda
i slušam kako se Majls udvara pticama.
A ti uzalud hoćeš da si vetar
I da svake jeseni nestaješ
kao što nestaju laste
što se ipak na kraju vrate
I lišće koje mi pada na pamet.
A nekad bi i da si san
da mi se vrzmaš po očnim kapcima
noću
kad sam nemoćan
Da si se, kao ja onda,
samo maskirala u reč
Teško da bih te ikad našao.
