Koje je boje smrt?
O crvenim usnama njenim
često sanjam.
Kako me nose u rascvali vrt
po noći dok pijan vilenim
tvojoj mladosti da se klanjam.
U zoru mislim da je plava.
Kao more.
I kao nebo
gde ih na hiljade spava
I ti sa njima gore,
gde Bog sanja
snivaš li?
Ili je tamo java?
Teško je da ti kažem hvala
Što si sa ovog sveta
Otišla bezgrešna, mala
kada je balkanska naša meta
u bezdan surovi pala.
I druga neka planeta
večni ti dom postala.
Moram da ti se zahvalim
jer si mi putokaz noću
dok se kroz mokre ceste
bežeći u samoću
samo još tebi žalim
što svet je kakav jeste.
Sad kad si zvezda, tamo
na nebu beskrajnom, tamnom
hvala ti što si luča
pa me u noćna nadahnuća
sačekaš kao pesma
gde mesto crnog nesna
sjaji
ta pustoš večna.
