Category: Poezija (page 2 of 3)

09/07/2020 / 0 Comments

Tražnja

Tamo gde sunce zalazi u ponoć
i sa stegnutom pesnicom dočekujem noć
među oslepljenim senkama
što teturaju po kaldrmi
vezanih očiju
po trgovima bez uličnih svirača
koji nikako da oteraju vapaj robova

tražim te

tako često
kao zabluda se prošunjaš kroz san
ko kroz oblak
ostaviš trag
tek da ga namirišem u svitanje
ali ispari pre nego što
sa očiju skinem poslednji krmelj
i popijem vodu iz flaše pored kreveta
i gle, jutro mi pokaže šipak
a mamurna glava padne
na hladnu stranu jastuka
pa nastavim u snu da

tražim te

među brojevima
hotelskih soba koje nikako da zapamtim
pa mi vrata otvaraju debele raspuštenice
čiji su datumi rođenja
možda početne cifre tvog telefona
ili nisu
nisu
jer biram nepostojeći broj
i javljaju mi se brkati muškarci
ili nisu
nisu
jer da su brkati
nerazgovetnije bi pričali
pa spustim slušalicu
i kapak
i počinjem da

tražim te

među pogledima našminkanim
i bojažljivim, na sedam hiljada metara
iznad zemlje
među ženama što mi nude sendvič uvijen u foliju
i pitaju da li sam za kafu ili čaj
a ja sam za vino
i samo sam još jedan od hiljadu
kome su se ove nedelje nasmejale
da ublaže onaj mučni osećaj
kada avion zapleše možda poslednji ples
i u tom plesu

tražim te

među bivšim ženama
neispavanim noćima
usputnim prolaznicama
metro stanicama
tragovima karmina na tuđim čašama
u suzama ostavljenih
nedogorelim opušcima
napuštenim recepcijama
u zatvorenim kafanama
tuđim uspomenama
po prestonicama i šumama
u rečima glumica
i ručkovima prosjaka

zato nestani
zato beži
da te tražim

beži jer ne znam šta ću
ni s tobom
a ni sa sobom

ako te ikada nađem.

tražim te

zato nestani
zato beži
da te tražim

beži jer ne znam šta ću
ni s tobom
a ni sa sobom

ako te ikada nađem.

Photo by Lennart Wittstock from Pexels

Photo by: Ylanite Koppens Source: Pexels

14/04/2020 / 0 Comments

novi svet

neće draga, neće svet biti bolji
obećavali smo i posle kuge
pa su gurali ljude u komore
i vešali bedne pesnike
šatro zbog žena.

ne nadaj se,
zaklinjali smo se,
samo da prođe kolera
a onda brojali šrapnelska zrna
umesto poljubaca.

I danas se češemo po džepovima
tražimo bombu,
jer smo tako navikli.
I detinjstva na mirišu na krv,
draga
neće, neće svet biti bolji.

moglo je
već prokletih million puta
ali smo ispadali pizde,
dobro, možda ne ti i ja
ali
hej,
nismo se bunili.

šta si ti znala,
osim da bežiš u svet,
i da me ostavljaš
da slušam Arsena
e
da sam bar mogao da
ga napijem uz njegove pesme
ma,
šta mi on tu priča o moru.

draga
kako misliš da svet bude bolji,
kad to nismo

ni ti

ni ti

niti ja.

Photo by: Andre Furtado Source: https://unsplash.com/

12/04/2020 / 0 Comments

Izolacija

priznajem ti da je užasno glupo
da slušam Malerove simfonije
u sobi mračnijoj od straha
zato što je to radio
pijani pesnik iz Amerike
mater mu njegovu.

svet je pust
na cesti se ništa uliva u ništa
sad kad smo daleko
i kad ne postoji način da
te sretnem
dok se prenemažem trotoarima
sa mamurnom hordom.

da sam to znao
rekao bih ti mnogo ranije

da neću da te gledam našminkanu
preko ekrana
što ga oboje prskamo asepsolom
kako se foliraš
i da perem ruke jer sam ti dotakao oko
koje u nekom prašnjavom stanu
na kraju sveta
sada blene u zvezde.

hoću da sam kometa
da se obrušim na ovaj musavi svet
pa da se ti i ja opet
nekad
negde
rodimo
kao Adam i Eva.

Da se ovešamo zmijom
o to šugavo drvo
ako opet zgrešimo
jebala nas jabuka.

šta mi sad vredi to što zevam
u futurističke slike
i čitam šta su drugi rekli o nebu,
kad mi se kerovi šunjaju ispod prozora
a ljudi su se sakrili iza roletna

da slušaju Malera
i čitaju nekog rošavog bludnika
iz Los Anđelesa,
mater mu njegovu.

Drugi dan izoalcije 18. mart. 2020

11/04/2020 / 0 Comments

Peščana pesma

Jutros su dovezli kolica sa peskom
i rasuli ga po dvorištu.
Dva mračna tipa sa gustim veđama
rekli mi: hej mali
ovo je za tebe
ta tvoja umetnost ne vredi više.

Nije to bilo dovoljno da zatrpam
sve reči što sam prevalio preko usana
ni da posadim drvo
od kog sam otimao sinove
da po njima cedim mastilo.

Sitno sejani pesak
mogao je biti kuća
ili igralište za decu
čak hteo da odbrojava dan

ali eto ga, u mom dvorištu.

I pišem po njemu
Trešnjevom granom
Poemu o mladosti.

Urezao sam tvoje ime
krupnim slovima
da ga teže oduva vetar.

11/04/2020 / 0 Comments

Nemušta pesma

Probala si da mi se sakriješ u vetar
pa da mi s jeseni nestaneš
kao što nestaju laste
i lišće
a nekad i snovi.

Ali ne znaš, izgleda
da smo jesen i ja
kao ulje i platno

Ona bez mene
zaboravljena cigareta
u mekoj paklici “Luckies”

Bez nje ja
kao ogluveli bluzer
na raštimovanom klaviru.

Odao te je novembar
Presušile kiše
I tragovi svetlosti
što ih ostavljaš po noći.

Čuo sam kako ti treperi čežnja
I kako bi da si još mlada
a već ti se oko očiju izbrazdale zvezde
i ujutru radije gledaš kroz prozor

nego u ogledalo.

I ja sam
Nekada hteo da oplovim mladost,
Pa se nasukao na santu
i
sad točim dva prsta
preko dve kocke leda
i slušam kako se Majls udvara pticama.

A ti uzalud hoćeš da si vetar
I da svake jeseni nestaješ
kao što nestaju laste
što se ipak na kraju vrate

I lišće koje mi pada na pamet.

A nekad bi i da si san
da mi se vrzmaš po očnim kapcima
noću
kad sam nemoćan

Da si se, kao ja onda,
samo maskirala u reč
Teško da bih te ikad našao.

11/04/2020 / 0 Comments

Tajna

Ne poveravaj mi tajnu
odaću je slučajnim prolaznicima
ili će da je sazna noć
dok ti buncam ime
i nadglašavam februarske mačke

reći ću je pijanom Turčinu
u kafani
negde na jugu Srbije
onom što srče vruću supu
i pravi se da me ne razume,
a zna dobro da mu pričam o tebi.

Saznaće je ulični prodavci knjiga
jer se samo pretvaram da
tragam za građom
pričam im o boji kose
o naravi glavnih junaka
nenapisanog romana

o ulici u kojoj živiš
o mutnoj slici iz lične karte
i kako govoriš kroz nos
kad pričaš o suncu

muzičari će da je opevaju
zakrčaće mi slučajno
ta melodija u stomaku
gde sam te zalio flašom vina
da zaćutiš.

Načuće je i zvezde
što su se gore kao pogasile
a jedva čekaju da čuju šta si mi rekla

i psi lutalice
prepričavaće je ribolovci
i jedan porušeni svetionik na Jadranu

Molim te,
ne poveravaj mi tajnu
jer šta ćeš onda
kad od nje postane pesma
pa je recituju gimnazijalci
na maturskim proslavama

i udvaraju se oženjeni muškarci
udatim ženama
govoreći je naglas
jer ja nisam umeo da prećutim
onako dugo,
kao što si ti to umela.

11/04/2020 / 0 Comments

Nadmudrivanje

Misliš, ako zanemimo,
da će prestati bujica
u koju smo se zajedno
survali
onda kada su male reči
zapušile slivnik?

Da će gradovi umeti da oćute
sve što smo im oboje šaptali u asfalt
jer smo samo tamo smeli
da se kažemo naglas.

Nismo ti mi refren
nekog čaršijskog šlagera
pa da nas zaborave
ili preskoče
pijani kafanski tamburaši

mi smo bluz
što ti se uvuče u uši
u tramvaju
ili u liftu
gde smrdi na komšiju molera
sa nekog tamo sprata
što spava sa cigarom među zubima

Sad uzalud vrtiš drugu ploču
na gramofonu sa zarđalom iglom
koji si pazarila na buvljaku
i zalud ti te besmislice
što ih provetravaš uz jutarnju kafu.

I meni badava što lažem svet
kako sam tu neki pesnik
a svi me već znaju
običan lažov
što se udvara zvezdama
i flertuje sa tišinom
da u njoj nađe tebe.

Ali, Boga ne mogu da isfoliram
jer je on već bio ja
pre nego što je isplanirao
da me zarazi tobom.

10/04/2020 / 0 Comments

Šank

Meni je šank bio oltar
tamo sam gledao Boga kako pleše
po lagunama debelog dna
gde je već počeo cunami.

Odatle sam ti dobacio
Da ne počinje sve od nas
I da paziš kako živiš
Jer smo dušu dobili za džabe
kao marendu
ili kao ispranu uniformu
ali svejedno
to nije razlog da je zgužvamo
jer ko zna kome će pripasti kad se odselimo

tamo sam ti pričao da sam oblak
tamni kišni oblak što svetli kad je mrak
i što lepo pozira
ali boli kad iz njega poteku kiše
ili udari grad.

A ti si svima pričala kako voliš oblake
I stavljala ih u torbu
Virili ti iz džepova
Sušili se u vešeraju

Meni je šank bio oltar
gde sam kockao dušu
i stavljao je na doboš
nudio je ispod cene
i urlao aleluja
samo da je neko što pre odnese dovraga

da je ispere ili otrese
kao što se otresa čaršaf
ili perut
pa mi je vrati nazad vedru

kao tvoje detinje oči
što su u mojoj duši tražile dim
da ih zakrvavi i da zasuze.

09/04/2020 / 0 Comments

Pogledi

U tvojim očima spava ljudski rod
Tamo je potonula Atlantida
Iz njih bih da pobegnem
ali me prestigne noć
pa ostanem zaključan
negde u tvom snu.
i šta bih onda drugo, nego da lutam
jer snovi su poligon za ljubav
koju na javi prigušuju tenkovi
i bacaju je u okove
ovakvi kao što smo nas dvoje
surovi
sebični
mutni
ljudi.

U zoru ti prošetam ispod kapaka
tražeći pravu reč
da ih otvorim,
ali imena su tamo
nevažna
pa uzalud dozivam tvoje ime.

sve što postoji je
samo muk
ili tišina
po kojoj su te možda i nazvali
ako ti se ime prevede
na jezik najdalje civilizacije
a da to i ne znaš.

„Probudi se!“
Kažem ti to
dok se rvem i sa belim i sa crnim
kraljicama na šahovskoj tabli
tvoje podsvesti
gde zavodim svoja pravila
i uvodim plave figure
samo da shvatiš da nisam opsena
već da sam tu sa misijom.

U tvojim očima spava ljudski rod
Tamo je potonula Atlantida
I ako te probudim
Spasićemo se svi
A ti se vratiti u moja rebra
I bogovi će da zaborave jabuku
što si je onda
ukrala od njih.

Photo by: Lukas Rychvalsky Source:Pexels

09/04/2020 / 0 Comments

Ispovest

Možda ti se čini da sam preterao
što opisujem pijane zore i samotne noći
ali veruj – ova pesma je ljubavna.

Ili ti se učini da sam uhoda
maskirani lovac bez plena
i duševni voajer
ipak veruj – ova pesma je ljubavna

Odisej
sužanj sirena
lutalica i bitanga
opet,
na reč mi poveruj da je ljubavna.

Ispod oka
gde se gnezde besane noći
možda i piše da sam lupež
ali poveruj bar pesmi
ona je ljubavna.

Ako se mene ne setiš
seti se pesme
bez slova o ljubavi
bez leptirovih krila,
sa mrenom preko očiju
i maglom u sećanju
ubeđujem te da je ljubavna

Kad se izgubiš
u neonskoj svetlosti
i zaboraviš leto
seti se da je pesma bila ljubavna
i ako ti kažu
da lažem
i mesto pesme
ti poturam ludačku ispovest
makar znaj
da je ljubavna