Category: Poezija (page 3 of 3)

zauvek ispisana malim inicijalom
ili muškom verzijom njenog imena.

Imena u požutelom tefteru
u kom je još samo spisak za samoposlugu
i jednom davno izgubljena partija
iks oksa
iz noći kad ti je žena rekla da
nikako ne zaboraviš kvasac
a sin te pobedio
četiri puta za redom
a onda oboje nestali
zbog nje koja te uvek čekala
ta ukleta fatamorgana
da te saplete u greh
a ti to kao
ni slučajno nisi želeo.

Datumi,
zaokruženi na kalendaru
neke kišne prestupne godine
na memljivim zidovima
iznajmljenih soba
u kojima još pleše dim
utamničen u vašim snovima
istim
kao kameleoni
kad se nađu jedan pored drugoga
pa počnu šmire, bojevi i pobede
parade, performansi
besmisli.

Ćutanja
godine mučanja
mučenja
i sveta pisma apostola bekrije
što pušta strelu u plavetnilo njenog oka
nišani ljubav, a uvek ustreli bol.

Ćutanja,
i kad sve zgasne
i smrt siđe sa trona
još samo vaš dvoglas
čita opelo umrlim bogovima.

Bio sam kiša.

Toga se ne sećam,
niti bi ti trebalo da se sećaš
tih dana, kad sam ti padao
na pamet.

I noć sam bio.
Ona što se uspava ispod prozora
ali sam zaboravio.
Jer kad si noć, onda si baš noć
I ne vidiš da si noć.

Ptica bio.
Roda što nije poletela na jug
ali je dočekala proleće.

Znao sam da budem grad
što je brektao od smoga
zaglavljenog u plućima
i žito i hrast
i sneg.

Sećam se još da sam bio muzika.
Neka Marseljeza, valjda,
što su je sricali pijani revolucionari
u Parizu,
gde li?

Bio sam ti, onda kada nije valjalo biti ti.
Tvoj potpis, tvoj san i
ono smrznuto ništa što ti se uvuklo u zenicu,
i to sam bio.

Još sam i glad bio
toga se sećam.
Krčao sam ti u crevima
po noći, dok ti se u krevetu muvao neko drugi.

Zar se ne sećaš da sam ti bio pogled
kad su ti se u očima ogledali svici
pa posle prestajali da svetle
i išli daleko,
da sve zaborave.

Sve sam bio,
još samo reč nisam uspeo da budem,
nego košmarna misao
što mi po noći hipnotiše san

E, da mi je da sam reč,
pa da se kažem, sam sebi
glasno u bezdan.