U tvojim očima spava ljudski rod
Tamo je potonula Atlantida
Iz njih bih da pobegnem
ali me prestigne noć
pa ostanem zaključan
negde u tvom snu.
i šta bih onda drugo, nego da lutam
jer snovi su poligon za ljubav
koju na javi prigušuju tenkovi
i bacaju je u okove
ovakvi kao što smo nas dvoje
surovi
sebični
mutni
ljudi.
U zoru ti prošetam ispod kapaka
tražeći pravu reč
da ih otvorim,
ali imena su tamo
nevažna
pa uzalud dozivam tvoje ime.
sve što postoji je
samo muk
ili tišina
po kojoj su te možda i nazvali
ako ti se ime prevede
na jezik najdalje civilizacije
a da to i ne znaš.
„Probudi se!“
Kažem ti to
dok se rvem i sa belim i sa crnim
kraljicama na šahovskoj tabli
tvoje podsvesti
gde zavodim svoja pravila
i uvodim plave figure
samo da shvatiš da nisam opsena
već da sam tu sa misijom.
U tvojim očima spava ljudski rod
Tamo je potonula Atlantida
I ako te probudim
Spasićemo se svi
A ti se vratiti u moja rebra
I bogovi će da zaborave jabuku
što si je onda
ukrala od njih.
