Ne poveravaj mi tajnu
odaću je slučajnim prolaznicima
ili će da je sazna noć
dok ti buncam ime
i nadglašavam februarske mačke
reći ću je pijanom Turčinu
u kafani
negde na jugu Srbije
onom što srče vruću supu
i pravi se da me ne razume,
a zna dobro da mu pričam o tebi.
Saznaće je ulični prodavci knjiga
jer se samo pretvaram da
tragam za građom
pričam im o boji kose
o naravi glavnih junaka
nenapisanog romana
o ulici u kojoj živiš
o mutnoj slici iz lične karte
i kako govoriš kroz nos
kad pričaš o suncu
muzičari će da je opevaju
zakrčaće mi slučajno
ta melodija u stomaku
gde sam te zalio flašom vina
da zaćutiš.
Načuće je i zvezde
što su se gore kao pogasile
a jedva čekaju da čuju šta si mi rekla
i psi lutalice
prepričavaće je ribolovci
i jedan porušeni svetionik na Jadranu
Molim te,
ne poveravaj mi tajnu
jer šta ćeš onda
kad od nje postane pesma
pa je recituju gimnazijalci
na maturskim proslavama
i udvaraju se oženjeni muškarci
udatim ženama
govoreći je naglas
jer ja nisam umeo da prećutim
onako dugo,
kao što si ti to umela.
