Jednom davno, trula ponoć, iznurenog ište pomoć
Međ knjigama prašnjavim, zaborav što s njima piše
Dremežljivog, ko od ruma, svedok postah jednog šuma
Kao da sam sišo s uma, cela soba sa mnom diše.
“Prikaza mi neka stiže” zakucala tiho, tiše,
Ne saopšti ništa više.
Ah, pod tmurnom nekom maskom, veče beše decembarsko
I žarulja mrtva, svaka, o aveti svojoj piše
A ja čeznuh sam za zorom, sa još jednom novom borom
U knjigama za Lenorom, tragao dok liju kiše
Anđeoskog lica devu, Leonoru knjige skriše
Bezimenu, Had je zbriše.
Neizvesna, krhka, tužna, kao boja svelih ruža
Tišina je, šum se skrio, pred zavesom što se njiše
Pa bat srca da umirim, rekoh tamo nešto piri
To prikaza ona moja, drugi što je i ne sniše,
sad je meni prišla bliže, zakucala tiho, tiše,
na prozor, i ništa više.
Duša dobi stav sad snažni, i pogled se okuraži
Gospon, kazah, ili Damo, oproštajne suze liše
kroz snove sam od tog šuma, zamađijan sav od ruma
ko glasove iz podruma, čuo kako tiho tiše
iza vrata otvorenih pustoš prizor čudni briše
samo tama, ništa više
Pogled mi u tami pleše, i crnila strah me beše
Razuzdani, mutni snovi, od smrti mi gnezdo sviše
I bezglasje strašno nasta, tajac se sa tamom sasta
Lenorino ime samo, od te stanke još i tiše
Ja šaputah, Leonora, a odjek mi, suza lišen,
Natrag vraća: ništa više.
Ustreptala duša shvati, kad se sobi svojoj vratih
šum se onaj još inati, al glasnije sad i više
siguran sam, znam sad to, pod prozorom nešto gmiže
daj da vidim, priđoh bliže, a oči mi iskočiše
i srce je zaiskrilo, o tajni bi toj da piše,
vetar samo – ništa više.
Pa povukoh kapak drven, ustreptao vazduh crven
I premudre krupne oči, Gavranove proviriše
Crno perje carsko sija i ko da zlatno gnezdo svija
Stasit kao rajska zmija, anđeoska krila njiše
i nad bistom Paladinom još jednom ih tu zanjiše
Pa ih sklopi, ništa više.
Tad prevari garež ptice, moje tužno, trošno lice
I zagrobni dekor bedni, smejalice mi prekriše
“I nek ti se linja kresta“ rekoh “u tvom srcu ima mesta“
Čudna ptico s noćne straže, što te ovde uputiše,
Reci meni mrki vraže, ime kojim te krstiše
Gavran kaže: Nikad više!
Začudih se netremice, glasovima ove ptice
što pepelom besmisla vatre smisla potpališe
nikad do tad nisam čuo, da se život ovaj truo
blagosilja pesmom što kljunovi sastaviše
zver il ptica nad Paladom što je sriče tiho tiše
sa imenom „Nikad više“
Ali gavran tu sa kipa, usamljene reči sipa
iz samotne duše tada reč, dve teške procuriše
pa on opet samo zasta, nepodnošljiv tajac nasta
ja prevalih preko usne “prijatelja nemam više“
u svanuća zore puste, svi me živi ostaviše
Ptica reče „Nikad više“
Zapanjen u noćnoj mori, načuh gde su odgovori
“Sumnje nema!“ u rečima svud se skriše
prećutane i umukle, pred zlom sudom nekud stukle
ali katkad, dok nam nebo, budućnost pred nosom briše
a nade se pod kamenom prošlih dana opet skriše
žalno poje – „Nikad više“
Ali gavran noćna ptica, skloni tugu sa mog lica
Gledam njega navrh biste, a oči mi zaiskriše
Pa tonuć u somot meki, ja osetih da sam s nekim
Senka dade ruku senki, i priđe mi gavran bliže
Kakva je to gnusna ptica, iz pakla li, ili niže?
Grakće samo – „Nikad više“
U mislima tražim spas, al ne izustim nit glas
Nego mislim na te oči, što ih nekad spaljivaše,
Veštičije il već čije, a u glavi boj mi bije.
Pa mi klonu snaga cela, pod kapak se oči skriše
Njene oči tamo vidim, slušam srce, teško diše
Posustaje, ah, nikad više
Opor miris, tamjan gori, il buncam pa me mori
glas Gavrila, gusti vazduh i kandilo opne briše
Anđeosku pesmu slušam, i molitvu opet kušam
Leonorin glas mi priđe i šapne mi tiho tiše
popij ovo, da nestanu iz srca ti suzne kiše
reče gavran „Nikad više!“
„Prorok!“ rekoh, „stvar iz pakla!“ – đavoljim me krilom takla
Žar – ptica što je onda, s vrata raja izbaciše
Očenaše tiho sričem, sa mesta se ne pomičem
Da se vrati, pa da saznam, zašto je od mene skriše
Onozemni, gde je svet, il sve su priče?
Gavran kliče ”Nikad više”
“Prorok!” kazah “stvar iz pakla!” – ili si se ti spotakla
Sa rajskih visina gore, što nad nama svud visiše
kaži ovoj trošnoj duši, ko kap vode letnjoj suši
Leonoru dal ću gledat, s anđelima što se njiše
Svetlo ime Leonora, s oreolom što se piše
Gavran reče “nikad više!”
Pa sam još trenutak klico – ukleta si hadska ptico
Zaroni u limb krvavi, odakle te izvadiše
U grehu se ptico kupaj, na prozore pakla lupaj
U samoći ostavi me, ko što drugi ostaviše
Iz srca mi sad otplovi, pa mnogi se ohladiše
A Gavran će: “Nikad više!”
Ali Gavran ne odlazi, dušom lazi, dušom lazi
S Paladinog kipa tužne pesme bolno kliče
A oči mu usijane svetle krvlju premazane
Zore moju dušu nikad ponovo ne razbistriše
Nit se može iz te tmine, što po srcu rane piše
otrgnuti nikad više
Prepevao u junu 2018 – Nikola Marković
