Nije ovo kritika. Niti hvalospev. Ovo je putokaz ka svežoj poeziji, lišenoj jeftine patetike, proklamovanja ili slepog praćenja recikliranih manifesta postmodernizma koji gdegde flertuju sa antikom.
Dugo mi je ”Kućička za ptici preselnici“ Gjoka Zdraveskog stajala na polici, pa sam je početkom 2017. pročitao u originalu.
Makedonski jezik sam uz filmove i muziku, institucionalno učio upravo od ovog čoveka. Jezik koji i Bugari i Srbi svojataju, ipak drugačije zvuči kada ga koriste pesnici. Ni srpski ni bugarski. Nego baš tako kakva je i ova zbirka. U isto vreme i rodoljubiv i kosmopolitski. U isto vreme i Mediteran i kontinent. I opet nesputan u svim tim odrednicama.
Da bih bolje dokučio emociju, preveo sam je, pa je iznova proživljavao na svom jeziku. Uprkos sličnosti, teže je nekad prepevati komšije nego Šekspira.
Šta je Kućica za ptice selice?
Je li to duhovna ispovest univerzalnog putnika?
Meditacija iz užeglih staničnih bifea?
Joga na vlažnom ubuđalom sedištu Niš-ekspresovog autobusa? Hod po ivici na granicama što se na Balkanu lelujavo menjaju?
Ljubavno finale?
I neko detinje suočavanje sa strahovima?
Pa sve je to. I još mnogo šta.
Putujem, a odavno već nigde mi se ne putuje
Oseti se u prvim stihovima, vešto vezanim u celinu, a opet tako rastresitim da lirski subjekat prolazi kroz tesnac sopstvene duše. Klaustrofobično se glaveći tamo gde ga vodi radoznalost zastaje i kao na starim južnoameričkim medicinama, posmatra muzej sebe.
Da li to pesnik uopšte putuje igde ili pokušava da se otme od sidra koje je davno u detinjstvu bacio negde duboko u svoj strah?
To je pitanje koje te izjeda dok saznaješ da su mu sela milija od gradova, a kerovi od ljudi. Pa potom doznaješ da se iz larve strahova, na koncu, razvija neki leptir praznine, koji za razliku do običnog leptira traje duže od jednog dana. Nekad i čitav život. Ili kako to pesnik kaže –
„Ponekad sam prazan kao poslednji autobus skoplje – niš
samo dva – tri pandura što služebno putuju do kumanova”
Iza te potpune običnosti novog doba, u kojoj se smenjuju gradovi, putevi i ljudi, izroni čovek željan esencije, a ne kafkijanskog ponavljanja.
Duh koji bi da se, kao u uterusu ponovo sjedini sa Bogom. Ali Boga u silnim odlascima i dolascima, uvek zamene glasovi dispečera, trbušine pijanih konduktera i neko Esperanto praznoslovlje.
Pesme tišine
Ako se i u kojoj poeziji, umesto praporaca i čegrtaljki, pre može oslušnuti tišina, onda je to “Kućica za ptice selice”.
Skrivena u dalekom detinjstvu, odakle dopiru poruke, na jeziku koji jedva da razumemo. Taj muk iz utrobe, sjedinjen sa onim mukom koji dolazi posthumno jači je od žalopojki i manastirskih zvonika.
“umiremo a da ne odjavimo sopstvene fejzbuk profile
večno ćemo živeti u tragovima što smo ih ostavili po zidovima i slikama svojih prijatelja umesto u njihovim srcima”
veli nam pesnik čija je poezija sva duhovna, a nimalo ne miriše na tamjan i ne krije se iza vitraža ili arabeski.
Na momente osetiš kako se svetla velegrada prelivaju u u pomrčinu balkanske kletve ili nečastive ponoćne sricalice negde ispod tremova, u vajatima i prašnjavim vinskim podrumima.
Pesnik, što i ne želi da je pesnik, sagradio je od stihova kućicu za ptice selice.
Ova zbirka je utočište.
Da tamo prespavaju svi oni što se ne odriču snova, svojih brucoških ljubavi, uspomena, sebe i svih svojih malih bogova.
