Ovo je skup zapisa nastalih stihijski u prvim danima epidemije “Covid 19” u proleće 2020. kada su nesigurnost i nestalnost bili jedino što znamo. Nakon toga, neki su umrli. Sa nekima sam prebrodio krizu. I kao što nam uvek ostaju samo slova, iz onih dana izviru misli. Kad god sumnjamo u svoje strahove, podsetimo se da su ipak prisutni. Samo se vešto pritaje.
16. mart
Kako se intenzivira ova pošast, tako se sve više ljudi brani bojama, harmonijom, skladno poslaganim rečima. Izgleda da, osim što se vraća na primarne porive koji ukrštaju solidarnost i pohlepu, očaj i borbu, strah i ljubav, čovek iznova ima potrebu da preispituje lepotu.
Impresivno je koliko se introspekcijom koju uzrokuje samoća, ljudi prožimaju i koliko je kolektivna svest jaka. O tome šta se sa svetom dešavalo, pisaće se, pevati, snimaće se filmovi. Sve ovo što sada prolazimo, jednom će se zvati inspiracija. Naši strahovi nekome će biti prve rečenice, našu gramzivost slikaće mračnim bojama, a ljubav će stati u početni takt pesme iz h-molla.
Ostaće znamen o ljudima koji su bolest terali trubama i harmonikama. Svedočanstvo o usamljenosti koju smo nadomešćivali na ekranima, verujući da nas sa druge strane neko razume i čezne za nama, kao što mi za nekim to radimo. Biće tu još i niti humora koje su nam bile sredstvo da razgrnemo zavesu od mraka.
U vreme bilo koje krize, nema potrebe definisati kulturu, umetnost, lepotu i istinu. Samo treba osetiti da je jedino što nam ostaje, kada odbacimo sve ljušture koje smo sebi natakli, težnja da dokučimo uramljene emocije.
Zato smo mi, ljudi, kakvi god bili, na kraju ipak samo neumorni lovci na lepotu. Šta god vrednovali kao lepotu.
17. mart
Kako se nervozna poliritmija u kojoj taktira planeta, usporila iz svinga u melanholične bluz glasove što mirišu na viski i dim. Je li se to čovek konačno uplašio prirode, koju je ostavio nalik brucošu što ostavlja svoju srednjoškolsku ljubav, sa izgovorom da je sve prerastao?
Pogledaš kroz prozor svog karantina, koji si proglasio da bi doprineo ljudskom rodu, za koji i nisi siguran treba li ovakav da nastavi put, i vidiš proleće.
Pupe vrbe. Cvetaju kajsije. Načuješ slavuja, a poneka pčela ti kroz odškrinut prozor uleti u sobu. Tad te oprhva seta što si prirodi prerano okrenuo leđa, poželevši da si veći od svega toga. Jer si izmislio Internet. Ili zato što naplaćuješ vodu, a ljuštene mandarine pakuješ u plastičnu kutiju. A onda, shvatiš da si tu gde si, zato što su kombinacije nukleinskih kiselina i proteina prodrle u krv, da te opomenu kako si i sam voda. Kako si organska hemija sa darom da se divi, a ne da uništava.
Nije ovo kraj. Ovo je opomena, jer će se sve naše note, svi nespretni potezi kičicom i svaka reč, za tren oka zaboraviti ako prestanemo da gledamo, slušamo i mirišemo vetar.
18.mart
Igra. To ti ostane kad sve utihne. Kad jenjavaju gužve i samoća postane jedino čime bi mogao da se pohvališ. Nije ti bilo potrebno mnogo toga, onda kada si mogao da staneš ceo ispod stola. Jedna kartonska kutija. Ili metalna kašika.
Čitavi svetovi bili su duboko u tvojim mislima i nisi mario za to što vreme ne prolazi ili što iz spoljnog sveta dolaze strogi glasovi i osude.
Negde si, bežeći od sebe, izbugio umeće da od okrenute stolice napraviš brod kojim napadaš kraljevsku flotu. Zaboravio kako je jedino bezbedno mesto tepih, a sve drvene površine lava koju ne smeš da takneš. Nestale su mračne tajne potrage za podmornicom punom zlata koju ispod kreveta čuva osmokrako čudovište.
Seti se kako si nekada umeo da, od svega što je crno-belo, sačiniš Rubikovu kocku, ne razmišljajući da li je noć prošla ili tek nailazi. Kako si trljao zatvorene oči, pa putovao kroz šarene svetove što podsećaju na kolorizovanu paukovu mrežu.
Igra ti ostaje i u kavezu, dok napolju vrebaju lavovi.
19.mart
Danas sam video vranu kako kija. Da sam više posmatrao ptice, znao bih i šta sanjaju. I zašto ne umeju da lete unatraške. Trebalo je trideset godina da čujem vranu kako kija. Koliko će mi trebati da naučim sve o psima? Ili o nosorozima. Ima li uopšte nosoroga noćas, dok iza pokvarene roletne čujem samo lavež i muk kako se smenjuju. Ko to može da potvrdi? Umorni radnici treće smene? Šta ako je baš sad jednom nosorogu sletela vrana na njušku? I opet tamo kinula.
Ponovo njihovo veče. Kako se samo ludo zabavljaju, dole, dvadesetak metara niže. Da li će biti tako srećni i onda kad nas stvarno ne bude bilo?
20.mart
Pitam se šta li radi more. Ima li pojma iko u Marjanskom rovu da se čovečanstvo danas krije od sebe? Menja li more ikada boju ili je sve samo promena našeg fokusa. Ko uopšte može da mi garantuje da je plavo, kad više niko nije siguran ni da li nebo postoji.
21.mart
Došlo je vreme kad prestaju izgovori. Ne postoji način da više ikoga slažeš kako nisi kući, kako večeras imaš planiranu poslovnu večeru ili kako si otputovao. Tu si. Tu ćeš. Zašto uopšte i tražiti izgovor u vreme kada biti sam ne znači biti slobodan. Sad pohotno jurimo da svoje snove podelimo sa nekim. Da progovorimo kako nam je ručak zagoreo ili smo ga presolili. Nema više razloga da jedni druge lažemo, sad kad smo svi isti i kada su nam ponoćni muk i crveno sunce jedini koji nam svraćaju u dom. Kako uopšte razlikovati dan od noći? Tako što si budan. Ili spavaš. Sada bar možeš da brojiš zvezde i po danu. Ko ti brani?
22.mart
Pitam se kada sam poslednji put gledao nekome u oči. Toliko posvećeno da su zenice zdenac, a okolo vedro nebo koje nadleću galebovi.
Nikad me više čudesnih mandala nije saletalo u prolazu. Ljudi su sakrili osmehe iza platna. Još jedino u tim mikro univerzumima što se dupliraju poviše nosa, možeš da namirišeš strah ili osetiš spokoj. Ma koliko se skrivale iza trepavica, uzmicale pred mojim znatiželjnim navalama, još su nam jedino oči zajedničke. Pa se zagledam u ogledalo i nestanem u crnilu svojih dubina, izvirući ispod nečijih kapaka, daleko odavde.
23.mart
Šta bismo da razgovori stanu? Da nam se jezik sveže u omču, pa da nam stvarnost bude samo sada i samo ovde. To što vidiš, samo to postoji. To što je bilo, zamrsilo se u hodnicima naših misli. Da ne možeš da kažeš kako te je strah. Ili kako ti je svejedno.
Možeš li, uopšte, da zamisliš kako upijaš samo prazne slapove besmisla što izviru iz neke mitske amfore. A u njoj ništavilo.
Dok nam je dara da pričamo, nema kraja.Samo tako ni iz čega opet nastaju bogovi što se gnezde u oblacima, i to nam je jedini put do sećanja gde smo ostavili nadu.
24.mart
Šta je to što ljude čini plemenitijima? Koji je to mamac koji na površinu izmami altruizam i solidarnost. Je li strah? Ili je strah od usamljenosti?
Kad grmi, prvo se sakriješ da ne postaneš promil retkih statistika. Ali odmah potom, izmigoljiš glavu, pa osluškuješ, čuje li se odnekud vapaj. Da se nije sebičluk, suštinski samo skrio u taj kolektivni zov, koji nekad od buke sopstvenih misli ne uspevamo da čujemo?
Nije li plemenitost koju pokazujemo, samo bojazan da i mi ne postanemo oni koji vape. Neka vrsta nadmudrivanja sa karmom. Ko bi znao, ponekad mislim da je humanost precenjena sposobnost kamufliranja. A nekad ipak verujem kako smo vredniji kada smo zajedno.
E, sad je to nekad.
25.mart
Još od onih prvih ritmova, na koje reagujemo u prenatalnom snu, do posmrtnih marševa, uz koje se elegično vraćamo u prapostojbinu, naša čula flertuju sa muzikom.
Kao pred nekim čarobnjačkim činom, predajemo se harmoniji da nas nosi u beskonačnu sigurnost, gde nema početka niti kraja. Tada se brišu opne između prošlosti i budućnosti, a u našim nadanjima i predskazanjima, uskliču preci i potomci, svi okupljeni oko vatre. Duvaju u rog, ili udaraju u goč, održavajući mitove o nama.
Muzika, veličanstveni saveznik i prečica do dubokih, neistraženih pećina duše.
Šta li bih da mi je ovih dana nije.
26.mart
Noć je pozornica za strahove.
Dok se danju skita po šminkernicama i bifeima, ne mareći za to kakva će ga scenografija sačekati, po mraku traju njegove petočinke, čije su katarze i hepiendovi tek negde kad okopne poslednje zvezde.
Strah uvek briljira, ne vodeći računa o tome da li je u pitanju premijera ili jubilarna repriza.
To da li će njegove bravure gledatii bogovi, kućni pauci ili ljudi, njega ne zanima. Važan mu je samo nevidljivi mizanscen gde je svejedno da li je publici okrenut leđima ili gromoglasno urla sa scene.
Svestan je da je noć njegova i da samo tada dobija aplauz.
Kad nema ni lica, ni glasa. Ni pokreta. Tada improvizuje. A pred zoru odbija da se pokloni.
27.mart
Šta ti ostaje nego da se smanjiš, do mere da ti je hodnik Atlantski okean, a svaki prelazak praga iskrcavanje na drugi kontinent. Sve je više kutaka do kojih nije kročilo nijedno tvoje čulo, gde spavaju fotografije i po stripovima pada prašina.
Kada o svakom atomu svoje sobe počneš da razmišljaš kao o sazvežđima, uvidiš koliko je beskonačan prostor. Onda ti taj spoljnji svet, što miriše na procvetalo voće i što ga nadleću rode, postane nedostižna galaksija.
Koliko li je tek danas daleko Jadran? I gde da ga posadim u ovih nekoliko kvadrata.
28.mart
Desi se, nekad, da se obruše zidine koje snove odeljuju od jave. Onda navale dnevne aveti, da ti zauzmu podsvest, pa više ne znaš šta je dan, šta noć. Letiš, iznad praznih gradova, a nije ti jasno, zašto su ti gradovi i u snu takvi postali.
Kad se u takvoj pustinji probudiš, pomisliš kako ti više ne ostaje ni vremena ni prostora za beg. Jedino ti još ostaje da zidaš iznova svoju tvrđavu, gde si nekada bio slobodan i gde si mogao uvek da se skriješ, kad pred otvorenim očima vreba strepnja.
Moraš da sačuvaš san, to ti je jedina misija u vreme kada ti broje preostale dahove. Preostale otkucaje. I kada sve češće misliš o neposlatim pismima.
29.mart
Koliko bi trebalo rekama da zaborave da je ikada postojao čovek? Godinu, dve? Jedan vek? Mislim o svim tim bojevima koje smo nazvali po rekama. Na Marici. Na Neretvi. Bitka na Somi. Ili na Nilu.
Grad mi se po rečnoj vili zove. A deci ipak radije dajemo imena vojskovođa. Više se nikad neće vratiti ti čisti slapovi što streme ka moru. Kao što neće ni dani u kojima nas nije bilo.
Kako mi samo ovih dana Nišava miriše do ispod prozora. Strah me da ne oteče cela. Da mogu na dan, da joj makar promenim smer. Pa da se izvinim svim onim kapima što su otišle bez pozdrava.
Koliko bi trebalo rekama da zaborave da je ikada postojao čovek?
30.mart
Sumanuto je verovati da je samoća suđena.
Kao što je suludo otpisati prijateljstvo ili štititi se od razotkrivanja suštine pred onima koje smatramo prijateljima. Prijatelji su tu da im, čak i kada ih fizički nije, pohodiš podsvest. Da im se, kao slučajno, podvučeš na pamet dok oni tumače signale koje im šalješ na neizgovorenim jezicima kojima pokušavaš da prevedeš svoju dušu.
Nema te samoće koja bi te nakon što si je zadovoljio, zavolela zanavek. Ona je svima dostupna, pohotna kurtizana, što se ponekad preruši u sreću. Dobra je ljubavnica. Nogata bludnica za nekoliko noći. Eskort dama negde sa Monmartra, gde li. Ali ako se zaljubiš u nju, oteće ti sve.
Ostaviće te kao izbušenu vreću da se previjaš na ponoćnoj kiši.
Ne veruj samoći i ne napuštaj prijatelje zbog nje. Čak i kad si danima samo sa njom.
31.mart
Danas mi je jedna pčela, na terasi, sletela na čašicu. Zanimljivo je kako i pčele i ljudi imaju tu potrebu da se u kriznim vremenima obru u poroku. Nisam joj branio iako sam znao da će je, tamo, u društvu, možda izopštiti jer je aterirala mutnog pogleda. Kažu da malo ko alkohol podnosi kao pčele. A ako preteraju, saborci joj za kaznu izgrizu noge. Nadam se da se do košnice otreznila. Inače ću biti odgovoran za još jedan eventualni kraj. Za razliku od ljudi, pčele poštuju zakon. Bez prigovora.
Sipao sam još jednu. Mene danas nema ko da progna.
Već sam dovoljno izolovan.
1. april
Dan koji bi valjalo oćutati. Kontrast tišini, nekad je još veći muk.
2.april
Muk. Bolničke izolacije podsećaju me na misije na Marsu. Samo što koraci na infektivnoj klinici malo više ječe.
3. april
Sir. Tvrdi. Iz ulja. Iz mijeha. Kozji. Ovčji.
Miris nepreglednih prostranstava, gde se na špalirima ređaju kaberne, vranac, prokupac.
Beskrajni osećaj slobode, kada negde nadomak Brajića, pre nego ga ugledaš, najpre namirišeš Jadran.
Miris belog luka koji tek tišti na maslinovom ulju, pre nego se zalije rizlingom i doda mu se svež paradajz.
Jorgovan i prašina iz džaka, sa žetve 2002. Miris Džek Denijelsa.
Vaganje da li uzeti Barberi Brit ili Acqua di Parma.
Miris njene kože. Sveže lubenice. Zemlje pred kišu.
Sve je iščezlo.
Probudiš se bez mogućnosti da išta udahneš i oceniš ga, razlivajući ga po tamnim hodnicima unutar glave.
Nema mirisa. Nikakvog. Više ne znaš da li si u smrtnoj opasnosti ako odnekud iscuri plin. Ne znaš kakva je riba na lešo. Ni čokolada. Znaš samo da je nešto slano, slatko ili kiselo.
Nema finesa.
Vazduh ti slobodno struji kroz nozdrve.
Tumaraš, sumorno gurajući sirće i 96-procentni alkohol pod nos. Samo da iznova nešto osetiš. Ali nema.
Prazno.
Bilo bi glupo da počneš da ližeš stvari po kući. Ali te korak deli od toga.
Eto,
Tako je pusto kad nema mirisa.
Neki tamo april
…
